DYAD

Muzika kojoj posvećujemo ove „Džez skice“ premijerno je izvedena krajem leta prošle godine u Novosadskoj sinagogi, na zatvaranju festivala Piano City. Potpisnik ovih redova nije samo imao privilegiju da prisustvuje rađanju jednog dela, već i da provede popodne sa autorom, koji se pak svojski potrudio, svesno ili nesvesno, da sakrije bitnu informaciju – da mu to nije solistički debi. Naime, pijanista i kompozitor Dejan Ilijić, alfa i omega našeg globalno najcenjenijeg džez sastava Eyot, ničim nije odavao utisak iskusnog solo izvođača, već pre tipičnu nervozu početnika. Niti je pominjao svoje ranije radove, osim dva albuma dečjih pesama snimljenih još devedesetih (Uh, ta Vanja, 1990, i Ana, 1992)! Pa, lepo me je prešao. Zapravo, on u opusu „za matore“ ima od ranije već tri ostvarenja: Eyot (Ninety and Nine Records, 2006), The Journey (Magnatune, 2011) i Sonce (Magnatune, 2012), pa ovaj, četvrti album pre dođe kao rutina, nego kao eksces, i to jeste važna činjenica za procenjivanje onog što je uradio. 

Album DYAD (Metropolis Jazz, 2019) sadrži deset Ilijićevih kompozicija u ukupnom trajanju od 41 minut. Sedam numera imenovano je kao i album, „Stargate East“ i „Stargate South“ su minijature na početku i pred kraj svite (radi se o snimcima klavira puštenim unazad, kao kod Bitlsa na Sgt. Pepper), program završava „Glorious Finale“. Po tumačenju autora, naslov albuma „predstavlja i opisuje povezanost grada u kome je odrastao, Donjeg Milanovca, i grada u kome živi, Niša, kao i ljude u zemlji i rasejanju, one koji tek planiraju da odu i one koji sanjaju da se vrate.“ Takav opis muzike daje joj jasan programski karakter, opravdavajući njenu balkansku boju. No, Ilijić tu potvrđuje veliko iskustvo: balkansku melodiku, harmoniju i ritam prožimaju savremena klasika, ambijentalna muzika i zapadnjački džez, toliko organski da je teško izdvojiti dominatan ekstrakt u pojedinačnoj numeri. Zapravo time dobijamo glavnu dualnost Balkan - ostalo, ili možda pre tetradu, ako pomenutim muzičkim svetovima dodelimo ravnopravnu ulogu u Dejanovoj kreaciji. 

Između Istoka i Juga, od Dunava, dolinom Južne i Velike Morave, do Nišave – kao da prelazimo geografski put unazad, dok pratimo Ilijićev životni put od simpatičnog dečaka koji se udvarao Ani i Vanji, do zrelog umetnika kome je svaki kutak ove planete postao dostižan. Što je zapravo pokret u dva smera, uzvodno do izvora umetničke inspiracije i tokom reke ka izvoru sopstvenog života. To je put između neparne igrivosti i razlivenih elegija, kola i pesme, radosti, žudnje i briga, baš kao sam život. Dete u kompozitoru i dalje čujemo u jednostavnim motivima bržih numera, kao što detinju nevinost poseduju muzičke razrade pojedinih stavova svite. Odraslo je svojstvenije baladnom delu programa, oslikavajući lepotu svedene forme, melanholiju i ljubavne zagrljaje, fantastičan smisao za disanje u tempu, klackanje iz dura u mol, bonace i buđenja talasa emocije. Između deteta i čoveka, muzika se prostire logičnim umetničkim tokom. 

Senzibilitet Ilijićevog glavnog polja delovanja u poslednjoj deceniji, kvarteta Eyot, prepoznajemo već u prvom stavu u programu („Dyad 5“), sa dinamičkim usponima i padovima, balkanskom metrikom i zapadnim rasviravanjem – imamo utisak kao da će mu se bend svakog trenutka pridružiti u akciji. Onda je odmah najdalje od toga („Dyad 7“), nežno nizajući pojedinačne visoke i srednje klavirske tonove, puštajući ih da traju i zvone pod legato pedalom i uz blagu harmonizaciju, kao na prvom susretu pijaniste sa instrumentom, pred svitanje, kada se većina sveta raziđe sa zabave. 

„Dyad 3“ otvara efektan pet-osminski motiv pozivajući na ples, no u srednjem delu pijanista zastaje i temu izlaže sasvim sporo, van ritma, kao poetski sloumoušn igrača zauzdanih u klimaksu predstave, pre nego što se opet otmu i u još tvrđoj pratnji u donjim registrima klavira okrenu poslednji krug. „Dyad 4“ na početku ima karakter romantičarske solo pesme. Osnovna melodija (za pevača?) je u molu, što je boji setom. No posle različitih repeticija Ilijić pređe u dur, bacajući na nju iznenadno svetlo, pre nego što zažubori klavirsko preludiranje kao most prema trećoj slici, koja iz daleka podseća na Džima Gordona u finalu Kleptonove „Layle“. 

Jedini stav bez broja predstavlja snimak sa novosadskog koncerta, pružajući slušaocu priliku da čuje kako se mirno završio pomenuti nervozni septembarski dan, odnosno kako je zaista počela ova priča, pola godine pre nego što će ostatak biti snimljen u sali Simfonijskog orkestra Niš. U „Dyad 2“ u fokusu je truba Pita Džadža iz britanskog sastava Get The Blessing, sa kojima pijanista već godinama sarađuje u raznim prilikama. Pretpostavilo bi se da je Ilijić najpre odsvirao harmonsku podlogu, ali postupak je bio obrnut: zapravo je prvi snimao Džadž, a onda je Ilijić improvizovao ispod trube (od umilne do mahnite, iz prijatne melodije u haos efekata), pojačavajući napetost igranja oko jednog akorda stalnim promenama ritma.  

Makedonska tradicija predstavljala je temu Dejanovog prethodnog albuma Sonce, a ovde čujemo njegov autorski doprinos južnjačkoj devet-osminskoj vrelini, „Dyad 6“. To je zgodna šansa za malo izraženije klavirske egzibicije, preplitanje prstiju oko crno-belih dirki baš onako kako se noge prepliću igrajući oro. „Glorious Finale“ je podrazumevan naziv za kraj programa. No, Ilijić proslavu ne čuje kao larmu ili gruv, niti misli da je to trenutak da nas opseni sviračkom tehnikom. Naprotiv, on slavi lepotu muzike durskim smirivanjem, varirajući dopadljivi silazni klavirski motiv, dok ne ostane na poslednjem akordu i konačno ga ne ugasi. Sa stilom i šmekom! 

Kao što Eyot polako zauzima značajno mesto na evropskoj džez sceni, Dejan Ilijić ovim albumom pokazuje da mu je već mesto među najkreativnijim pijanistima u savremenom džezu, u društvu sa Tigranom, Volnijem, Jaronom Hermanom ili Bojanom Z. Kao i pomenutima, koji se svi nadahnjuju raznolikim izvorima u stvaranju originalne muzike, Ilijićev glavni adut jeste sastavljanje drugačijih uticaja, a posebnu vrlinu (koju nismo toliko primetili u bendu – što im nije minus, naprosto se radi o drugačijem konceptu) čini ujednačeni kvalitet bržih i sporijih delova, uzdržane žestine i tinjajućeg mira. Pre tri decenije, Miloš Petrović je ozvučio legendarnu Istoriju Vizantije. Negde u raju, ovaj velikan srpske muzike može da bude spokojan – u Dejanu Ilijiću dobio je pravog naslednika. 

Vojislav Pantić, POLITIKA, 29. jun 2019. godine