Dramathology

Iskreno, kada sam pre četiri godine u programima beogradskih klubova počeo da viđam Drama Organ Trio, nije me privuklo da odem da ih slušam. Alt saksofonista Luka Ignjatović je već gradio hajp oko Qzama Quarteta, klavijaturista Aleksandar Grujić se prečesto pojavljivao u svakojakim kontekstima, a bubnjar i lider sastava Aleksandar Cvetković Drama imao je (bar sam takav utisak stekao) „puno zaposlenje“ u ambicioznom Serbian Jazz Bre! Projectu fotografa Ivana Grlića. Činilo se kao da trio postoji samo „u praznim datumima“ važnijih angažmana, a i format sastava (sa orguljama u funkciji basa) previše je asocirao na soul-džez šezdesetih i legendarne albume produkcije Blue Note da biste pomislili da žele bilo šta više od evociranja starih džez vremena. 

Sve je promenio jedan jedini koncert koji nisam mogao da izbegnem – nastup na prošlogodišnjem festivalu Jazztronic u Vršcu. Za samo sat vremena, u depresivno polupraznoj sali pozorišta „Sterija“, trio je tako dobro zakuvao – beskompromisno svirajući samo originalni program – kao da Džimi Smit ili Gruv Holms nikada nisu postojali! I opet, bio sam sumnjičav prema albumu koji se već krčkao. Kako može da bude organ trio, ako nisu našli Hammond? No, u rukama Mandušića Vuka... Kao što električni klavir Maje Alvanović ume da zvuči kao najnoviji Stejnvejev model, tako ni Grujiću nije bio neophodan Hemondov kabinet da zavije hemondovski vibrato. Album Dramathology (Metropolis Jazz, 2017) sadrži deset numera Aleksandra Cvetkovića, u ukupnom trajanju od 62 minuta.

Cvetković je diplomirao muzičku pedagogiju na FMU u Beogradu, a zvanje mastera džez bubnjeva stekao na Džez akademiji u Gracu, pod mentorstvom Hauarda Kertisa. Pored učešća na Serbian Jazz Bre! Project, sarađivao je sa brojnim drugim džezerima i rokerima (Duško Gojković, Stjepko Gut, Mihailo Blam, Rambo Amadeus, Woodcock Group, Marchelo & Napeti Quintet...). Docent je za džez solfeđo i džez ritam na odseku za Džez i popularnu muziku FMU u Beogradu, što znači da se u triju skupio pravi profesorski sastav – Ignjatović mu je kolega sa katedre, a Grujić predaje u Muzičkoj školi „Stanković“. „Hej profesore, pokaži kako se sviralo pre“, pevao je onomad Boris Aranđelović. No, osim „pre“, trojka itekako zvuči „kako se vozi sad“, samo što je osnovni model istrgnut iz zlatnih godina džeza. 

Poklič „Oh Yeah!“ pozdravlja nas vedro na ulaznim vratima Dramatologije, u second line ritmu Nju Orleansa, uz simpatičnu temu na alt saksofonu i odmah dve lepršave i duhovite solo deonice Ignjatovića i Grujića. Ideja šta nas čeka u narednih sat vremena je na samom startu jasno izložena, budeći radoznalost slušalaca. 

„Talkin' To Me?“ je najduža numera na albumu, što znači da će se solo deonicom, posle Gruje i Luke, javiti i Drama. U petčetvrtinskom taktu asocijacija bi mogla da bude Brubekova „Take Five“, no tema je dovoljno pedantno komponovana da to na prvo slušanje ne osetite. Atmosferu bismo mogli da opišemo kao blues-noir – muziku za srednji deo nekog crno-belog gangsteraja, pre nego što akteri krenu u konačni obračun.

Prvo smirenje donosi „Footsteps“, u ritmu bosa-nove. Jedini solista je Ignjatović, pokazujući veliko strpljenje i ukus u zidanju adekvatnog ambijenta. Posle mirne teme i njegov solo je dugo uzdržan, dok neposredno pre povratka na temu ne bljesne nekolikim neodoljivim visokim tonovima, kao slatkim jecajima. 

Inspiracija za „Monk's Trane Change“ je iz naslova numere jasna, ali ne treba tražiti direktni citat ni sa jednog od istorijskih zapisa dvojice genija – pre bismo ga našli kod Parkera. Ovo je trenutak na albumu u kome će se trojica baš lepo razmahati, pa na kraju i razmeniti britke vruće dijaloge. 

„Five“ je još jedna numera u petčetvrtinskom taktu, u kojoj se Grujić sa pozadinskim harmonijama najviše primiče ambijentima koje će kasnije izložiti na svom autorskom ostvarenju GIV & Gaslight. Cvetkovićeva melodija je sočna i pevljiva, Ignjatović čeka drugi deo sola da malo zaprlja bistrinu kompozicije. 

Najveći radijski potencijal ima tema „Shakin'“, i istovremeno je numera koja prilazi najbliže soul-džez-fank arhetipu, odsvirana u žestokom gruvu. Posle zarazne teme Luka energično solira prvi, prikazujući u istom i izražajnu jednostavnost i iznenađujuća komplikovanja, i pametne pauze i haotična tonska preplitanja. Takvi trenuci najviše pokazuju odlučnost muzičara da govore modernim jezikom. 

Tema „Through The Storm“ sa osnovom u afrokubanu i svingom u razvoju ima daleko uporište u delima Horasa Silvera („Señor Blues“) i Kenija Dorema („Lotus Blossom“). Redukovanjem ritma u više navrata tokom sola na saksofonu i orguljama Cvetković pokazuje i sklonost prema savremenijim tokovima u klupskom (tzv. jam) džezu. Stalna razmena napetosti i opuštencije daje poseban šmek ovoj numeri. 

„The Only Truth Is You“ je jedina prava balada, svojom lepotom nas ostavljajući da donekle žalimo što ih nije više. Ignjatović postavlja dugu, melanholičnu temu preko orguljskog hotel-tepiha, čijim je finalnim tonovima Grujić čudesno inspirisan da replicira samo nastavljajući Lukinu rečenicu, pre nego što će nam se alt saksofon javiti ponovo u nevinoj iskrivosti.

Pa opet u fanki gruv. „Brotherhood“ nema jasno naglašenu temu pronalazeći svoje mesto u ovom programu kao konačna prilika da se istaknu individualne vrline solista preko potpuno svedenog harmonskog aparata. No njena pozicija je zapravo tačno odabrana, predstavljajući pravi finale... 

... pre majstorskog bisa! „Waltz For Two“ otvara Grujićev kratki citat Bahove tokate na početku elegičnog orguljaškog uvoda, pre nego što se kolege pridruže u slatkom tročetvrtinskom meandriranju. Već je tema na altu izvanredna, a onda Luka isporučuje najbolji solo na albumu. Gruja ga adekvatno sledi, najpre pojedinačnim notama, pa vibrirajućim akordima – povratak na temu izmamiće završni osmeh. 

Album Dramathology ima nesvakidašnju vrlinu da bude dovoljno pitak za društvo koje se plaši modernog džeza, i sasvim izazovan da ga ne odbace radikalniji slušaoci. Takođe, ni Ignjatović ni Grujić se na albumu kolege-lidera nisu „čuvali“: Luka često solira spontanije nego sa Schime Trio, a Grujin učinak je savršeno komplementaran avangardnijim strukturama GIV & Gaslight projekta. Konačno, album izdržava test vremena – i posle višestrukog slušanja zove da ga slušate još, kupljeni prijatnim melodijama, uhvaćeni u zarazne ritmove, i hipnotisani maštovitošću trojice muzičara. 

Vojislav Pantić  

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 8. decembra 2018.