The Haywain

Kolekcija The Haywain, drugi album sastava Hashima, postala je motiv uzbudljivog trilera pre nego što je ijedan ton zabeležen na nosaču zvuka. U tekstu Mirjane Sretenović u „Politici“ pod nazivom „Može li Mokranjac da se ’džezira’, a Kornelije Kovač da se repuje“, kći Vasilija Mokranjca izjavila je da će sastavu zabraniti bavljenje zaostavštinom njenog oca, kako se ne bi „srozala na nečiju meru razonode“! 

Tako se opskurni beogradski kvartet našao u ravni sa megaselerima balkanske muzike – Kornelijem Kovačem, Vlatkom Stefanovskim i Goranom Bregovićem. Kada je pročitao novine, Mišković je prasnuo „e baš ću da snimim Echoes“, album na kome je trebalo da bude svih šest Mokranjčevih igara za klavir. Slušajući The Haywain, dobro je što je odustao. 

Mnogo više razumevanja za odjeke nestašnih Hajvana imao je urednički tim RTS koji realizuje koncerte iz legendarnog Studija 6. Krajem marta 2016. Hashima je nastupala uživo za slušaoce Trećeg programa Radio Beograda, takođe i pred očima nacije putem programa RTS 3. Iz repertoara je te večeri neočekivano ispao „Dance No. 2“ a uletela cela svita „Haywain“, kao drska premijera dela u nastajanju. Već tada je zaličilo da će novo izdanje daleko nadmašiti prvenac. 

Pola godine kasnije bio sam privilegovan da prisustvujem prvom studijskom činu. Posle koncerta sa Kajom Draksler na NOVA festivalu, Portugalka Suzana Santoš Silva ostala je još jedan dan u Beogradu da sa Hashimom snimi „Dance No. 3“. Uz parčiće pice i pivo, te čuveni omot Dilana sa Suzi Rotolo, slušali smo tog kasnog popodneva snimke u studiju Digimedia. Mišković je uglavnom bio nezadovoljan, tražeći od Suzane i benda da urade još jedan, pa još jedan tejk, mada već prvom ništa nije falilo! 

Album The Haywain objavila je krajem oktobra produkcija Metropolis Jazz. Snimao ga je i miksovao Goran Crevar, a masterovao renomirani francuski inženjer tona Nikolas Baljar. Sadrži pet numera Igora Miškovića, među kojima tri čine „The Haywain Triptych“, u ukupnom trajanju od 40 minuta. Omot je dizajnirao Aleksandar Leka Mladenović, adaptirajući sliku „Kola sena“, Hijeronimusa Boša, koja je bila glavno nadahnuće Igoru Miškoviću u komponovanju novog opusa.

Uvod u album i prvu temu „Dance No. 3“ traje već duže nego standardno izvođenje treće igre za klavir Vasilija Mokranjca kojom je ova numera inspirisana. Prvi, stidljivi pokušaj da se krene u ples naprečac prekida Suzana Santoš Silva maničnim vriskom, prizivajući ipak u akciju Miškovićevu gitaru i bas Vanje Todorovića. Temu potom izlažu Srđan Mijalković i Silva u maniru pitanja i odgovora, udvajanja i kanona. Balkanski mol definiše dubok dert na samom startu albuma. Solo svira Suzana: njena truba nesvesno je obojena tugom našeg Juga, kao molitva bogovima koja se probija iznad teškog metala gitare, basa i bubnja, pa na kraju i saksofona, supersnažne mašine koja će je torpedovati ka nebu da bi se uopšte čula. Između konkretnih melodija i atonalne gimnastike, plača i drhtaja, mira i nespokoja, Portugalka materijalizuje čistu strast, dok Igorova gitara pod njom loži buru koja je onomad u Medison Skver Gardenu uznela „Since I’ve Been Loving You“ na Olimp belog bluza. Posle prvog smirenja svi opet grunu drugi deo teme, da bi posle Miškovićevog takta predaha izveli finalni napad kratkom i razvratnom kodom.

Mesnati kontrabas otvara numeru „Iris of the Eye“. To je pedantno raspisana etida u kojoj Mišković i kolege prikazuju različite veštine. Omiljeni tročetvrtinski takt se javlja i nestaje u rubato ambicijama. Njihanje i posrtanje izvedeno je sa velikim autoritetom, pokazujući savršeno razumevanje među muzičarima, ali i Igorovo umešno vođstvo orkestrom. Najpre je saksofon u prvom planu: topao ton najviše odgovara tamnozelenoj boji spokojne očne šarenice, pre nego što ga bljesak svinga potera u munjevitu džezersku akciju, šireći prsten zelene duge. U nastavku glavnu ulogu ima gitara, a kolebanje je i između mekane i čvrste svirke, pipanja po žicama i rifova. Ipak se na kraju vraća saksofon, zaokružujući sliku citatom balade „My Funny Valentine“ (baš kao što je na debiju uletela „Over the Rainbow“): ta melodija u podvlačenju crte ispod oka mora da izmami osmeh – kao opojni sentiš zaljubljenog para ispod disko kugle u plesu pred jutro. 

Svita „The Haywain Triptych“ zaista ima neposrednu inspiraciju u istoimenom triptihu Hijeronimusa Boša, „Kola sena“. Uvezivanjem i literature i filma, Mišković gradi delo na četiri bazična stuba savremene umetnosti potvrđujući široka estetska interesovanja, a slušaoca provocirajući na sagledavanje programskog karaktera komada, uporedo sa čistom zvučnom fascinacijom. 

Prvi deo svite „Ray of the Microcosm“ predstavlja, kao i leva strana triptiha, stvaranje čoveka i pad u greh. Sekundarni uticaj ovde je imala Njegoševa „Luča mikrokozma“. Autor najpre flažoletima ozvučava nevinost postanka, okončan praskom celog benda iza koga sledi lirska melodija na saksofonu, uvod u prvi greh. Tu, kao na debi albumu, imamo blage asocijacije na Pink Floyd. Greh je učinjen i bend dalje rokerski gazi sa repetitivnim ponavljanjem osude anđela. 

Pokretljivi gruv dela „Haywain“ ozvučava kola sa senom u središtu Bošovog triptiha. Saksofon i gitara katališu sedam smrtnih grehova: oni su najpre stidljivo komedijaški, pa sve ekspresivniji i turbulentniji, rugajući se stabilnom ritmu bubnja i basa dok ga potpuno ne utule, a onda zajedno isporuče novu dozu srama i besa. Kraći od druga dva dela, ovaj je u simpatičnom apsurdu prema Bošovoj slici. Miškoviću su očigledno daleko zanimljiviji ekstremi. 

I evo nas konačno u paklu. Finale „Satantango“ nosi ime istoimenog sedmočasovnog filmskog ostvarenja mađarskog reditelja Bele Tara, postavljajući nas u ovo vreme i predstavljajući, kao i neobična filmska saga, kritiku društva u kome živimo. Ovde bend ukršta sablasno tihe sekvence, sa izuzetnim efektnim Igorovim pojanjem na mikrofon unutar gitarskog f-otvora, i kolektivne grmljavine, sa isturenim atakom Srđanovog saksofona. Zaokruženu sliku albuma pruža povratak na Balkan u njegovim harmonskim modusima koje, kao da pokreće šotu, iseca duboki timpan Aleksandra Hristića. 

Bošov „Vrt uživanja“ efektno oslikava treći album grupe Deep Purple, meni omiljeni. Pola veka kasnije, vreme je da se delo holandskog slikara opet nađe na usluzi popularnoj muzici, određujući pravi put albumu srpskog kvarteta. Nestrpljivo čekam da pred spavanje poslušam „April“ i „Lalenu“, ali da me ujutro ipak probude naši Hajvani. 

Vojislav Pantić

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 25. novembra 2017.