Vizita

Sastav Konzilium zadesila je u startu retka sreća – da se njihova pojava na srpskoj muzičkoj sceni potrefi u trenutku kada je PGP RTS nakratko ispoljio ambiciju da se bavi novim srpskim džezom. Živi album snimljen je na prvom koncertu postave koja ga je odsvirala, noseći na sebi tipična obeležja produkcijskih cugera – neizbrušenost tema, tanku zvučnu sliku, preteranu dužinu, omot koji liči na štamparsku grešku, ali ipak i šarm spontanosti, iskru muzike u rađanju, te jasnu sliku individualnih i kolektivnog potencijala. Individualni je ipak prevagnuo, vodeći ih novim izazovima (od Čolića do Hadžimanova, i od Luisa do Ramba), a da muzika Konziliuma nije stigla da odraste, sve dok se bend ponovo stidljivo nije pojavio na klupskoj sceni pre godinu i po dana, odmah se preporučujući organizatorima Beogradskog džez festivala. I do drugog albuma došli su brzopotezno, samo što je iskustvo – koje su u međuvremenu ozbiljno nakupili – učinilo da rezultat bude potpuno drugačiji. 

Album „Vizita“ (Metropolis Jazz, 2016) sadrži 9 numera u ukupnom trajanju od 35 minuta. Iza svih kompozicija stali su kao kolektiv, što navodi na to da su pojedinačne ideje/skice tek u studiju dobijale oblik koji čujemo na izdanju. Sada je, međutim, sve zategnuto: veći deo programa čine instrumentalne minijature koje nagoveštavaju određeni ambijent, sa efektnom melodijom i upečatljivim ritmom, kao najbolji predložak za koncertno razmahivanje. Samo tri numere duže su od pet minuta, nagoveštavajući energiju koja će biti raspuštena na koncertima. 

Današnja postava (Branko Trijić – gitara i tarabuk, Miloš Nikolić – truba, Dušan Janković – klavijature, Miroslav Tovirac – bas, Marko Kuzmanović – bubnjevi, Relja Svilar – udaraljke) navodi nas da je u pitanju tipičan fjužn proizvod. Ali, njihov fjužn ima ljudsko lice, sa akustičnim obrisom elektrike, pacifikovanim i prijatnim. Njihova energija nije banket za električne piromane, već počiva na suptilnim igrama majstora kratkih poteza, tinjajući žarom šampiona ukusnog roštilja, da lepo zamiriše, pusti ukusni sok, posvud uhvati, ali nigde ne prepeče. 

Osnovnu razliku između Konziliuma danas i onomad pravi truba Miloša Nikolića, umesto violine Bogdana Đukića. Muzika je danas i više džez i više fanki, ispoljavajući u punom svetlu raznovrsne talente sjajnog Zaječarca: u uvodnoj „194“ je vođa napadačkog odreda, u „Pssst“ romantični ljubavnik (obratiti posebnu pažnju na čudesnu digresiju na 3:53!), u naslovnoj „Viziti“ postavlja početni zadatak za Trijića, Tovirca i Jankovića, u „Možda tako izgleda ali nije“ izaziva dragačevske legende. 

Trijić izlaže sve ono što bi normalni ljudi poželeli od gitare, a neće dobiti od Gitarista: ugodne lepljive harmonije, predanu podršku ritmičkim čarolijama, lirsku poeziju tankih žica... Bez ijedne prave solo deonice, čini vam se ipak kao da ih je imao desetine, jer gitara stalno uvrće i obilazi oko svih ostalih instrumenata, kao neki vrhovni sudija koji određuje osnovni tok procesa, količinu strasti i kontrolisanja. 

Ritam je važna komponenta ovog programa. U poređenju sa ranim Trijićevim radovima sa prvog albuma Balkan je dominantno mesto sada ustupio divergentnim šemama svetske muzike, između Njujorka i Afrike, latino bljeska „Placebo“ i šamanskog mantranja „Manče“. A kada se unutar čvrstih ritmičkih struktura zadesi fri-svingovanje „Konzilijum Delirijum“ ta nepuna tri minuta razgale slušaoca blještavim duhom, kao vic koji je cele večeri čekao svojih pet minuta da bi goste za stolom dotukao urnebesom! Počinje Trijićeva žičana škripa, nastavlja Nikolićevo ludilo, potom Tovirac, Kuzmanović i Svilar kolebaju između slobodnog razvrata i uspaljenog svinga. Više ovakvih trenutaka bih voleo da čujem na sledećim izdanjima. 

Naslovna karikatura Dejana Mandića predstavlja jedan od najuspelijih omota u istoriji srpske džez diskografije. Petorica u viziti Jankoviću zvuče džez-fankom i na običan pogled, najavljujući na pravi način ono čime će vas obradovati kada im dopustite zamah. Tandem Kuzmanović-Svilar, plus Vuk Bursać zaokružili su perfektan zvuk, pravilno odmerivši odnose gruva i meandriranja, glasnosti i šaputanja, tako da svaki instrument dobije punu ulogu a ipak ne istrči iznad organski stopljenog kolektiva. 

U nekoj budućoj iteraciji, na koju nadam se nećemo opet čekati skoro celu deceniju, bilo bi zanimvivo ponovo videti oslobađanje svih individualnih potencijala Trijića i društva. Ne bi to bilo šizofreno, jer osećamo otkucaje vraga koji samo čeka da Viziti da svoj puni, perverzni zamah.

Vojislav Pantić  

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 18. februara 2017.