Live In Theater Akzent

Kako je divno što se novi album Nenada Vasilića pojavljuje u Srbiji baš za Uskrs, pružajući nam punu priliku da ulepšamo praznične „Džez skice“! Deseti, a drugi koncertni album niškog kontrabasiste je njegovo prvo izdanje koje je licencno objavljeno kod nas, kao i prvo koje će se uskoro pojaviti na vinilu. Sadrži sedam numera u ukupnom trajanju od 52 minuta. Koncert se odigrao dan pred studijsko snimanje prethodnog albuma Wet Paint – osim trija koje je realizovalo to ostvarenje (Nenad Vasilić – kontrabas, Bojan Zulfikarpašić – klavir, Džerod Kegvin – bubnjevi i udaraljke), u ekipi je i Volfgang Pušnig (alt-saksofon i flauta), vodeća ličnost austrijskog džeza i jedan od najbitnijih evropskih džez umetnika danas.  

Nikad nisam bio u Teatru Akcent u Beču, ali mora da je to neko rajsko mesto, ako muzika koja izlazi odande tako lepo zvuči. „Grožnjan Blue“ je čudesno otvaranje. Znate onaj ritualni moment svakog koncerta kada je sala u mraku i potpuna tišina pred prve tonove sa scene? Ili kada kod kuće lagano skidate celofan sa albuma, osetite miris farbe i lepka, izvadite disk oprezno da ne polomite plastično srce, stavite ga u uređaj i čekate onih desetak sekundi kao večnost dok muzika ne poteče zvučnicima. Ili, još bolje, ritual ručnog postavljanja igle gramofona na prvu rilnu vinila. Šta u tim momentima pred početak koncerta razmišljaju muzičari? Da li imaju tremu, koliko su opterećeni činjenicom da će se nešto desiti samo tad, kako na njihovo raspoloženje utiče publika, honorar, zvuk? 

Čitav minut Bojan sam doziva dobre duhove Grožnjana odsečnim harmonijama prepariranih žica klavira, a onda još minut Nenad magično meandrira u međuprostoru, dok se konačno u trećem minutu ne izmigolji stara Bojanova tema. Ako poznajete muziku odranije, već ovi taktovi će vam zalepiti blesavi osmeh na licu – kao facijalni grč Džokera u Betmenu! „Nećeš valjda pucat' u oćalka?“, reče onomad Džek Nikolson. „Džez čini da se osećate dobro!“, reče mi jednom davno Džon Hendriks. E to je ono što ove noći pred još jedan Uskrs rade Nenad, Bojan i Džerod. Face. Bojan u nastavku  skida jednu po jednu zvezdu sa neba svakim trilerom i slatkim posrtanjem na Nenadov i Džerodov ritam. 

Kegvinove udaraljke objavljuju „Full Half Moon“. Zamisliću taj puni polumesec sa osmehom i nosem, baš kao iz crtaća za decu: kao da se klati napred-nazad u ritmu neparnog fanka, puštajući Zulfikarpašiću da odlučuje između vrludanja u visokim registrima i punjenja zvuka u srednjem opsegu. A onda se sve odjednom razbije i utiša, da bi ponovo krenula klasičarska tema na klaviru, kao etida Balkana na kapiji Evrope, pre nego što udaraljke same pozovu aplauz. 

Pušnigu Srbine! Kao što je onomad Žulijen Loro postao Žika, evo numere „Day By Day“ da čujemo da li će Volfi postati Vuk – škripi taj njegov alt preko Balkan-rege-fanki vožnje, izazivajući na saks troboj Ferusa Mustafova i Stojana Dimova, e da je još i Čarli Parker živ, kako bi se žestoko džeziralo na Balkanu! Koncertni snimak sačuvao je jedno „Ej!“, baš kad su se vratili na temu, pred Bojanom u terci. To je slatki usklik sreće kad sve ide kako ti duša želi – „dan za danom...“ 

„Gospodi pomiluj“ ili „Au Clair De La Lune“? Jedinstvo evropskog umetničkog prostora ne može bliže da se iskaže nego obradom duhovnog pojanja koje nestvarno liči na čuvenu francusku melodiju o drugaru Pjerou u noći punog meseca. Temu izlaže Vasilić sam u rubato tempu, posle čega ide nežna balada trija. Umesto lelujavog ksenofona iz studija, Bojan pozdravlja Džereta i Meldaua iskrzanim iskrama lirskih akustičnih tonova, završavajući minijaturu u dečjoj nevinosti teme.  

Kegvinov tuš na činelama označava novu sliku sličnog ambijenta, „New Bass Song“. Treća verzija zaredom (prethodno: solo izvođenje na The Art Of Balkan Bass i trio na Wet Paint) nalazi smisao postojanja sa ekskluzivnom flautom Pušniga, koji uvezuje fjužn sedamdesetih i džez ovog vremena. Zulfikarpašić odgovara bluzom najviših klavirskih registara, ponavljaju temu u punoj snazi, pa ulaze u dugu, ritmičnu kadencu za još malo Pušnigovih bravura preko zavodljive muzike trija.   

U kompoziciji „Balkanesque“ pod punim svetlom je Džerod Kegvin. Njegovo manično ukucavanje malih udaraljki brzim prstima otvara numeru i do kraja ne prestaje. Nenad i Bojan se najpre jave zaraznim motivom u unisu, onda ga ponovo ostave samog u žešćoj paljbi, pa opet provrte motiv, i konačno Nenad preuzme melodični solo. Numera izvrsno oslikava Vasilićevu veštinu spajanja inspiracija: latin i Bliski istok su zajedno u ovoj Balkanskoj arabeski, kao plodne grane ritmičke egzotike.  

Program završava „Intro For Shaban“. Na obrnutoj poziciji „odjave“, ova numera je dobra šansa da svakoga još jednom čujemo. Vasilić je skroz miran, ostajući unutar jedne pozicije na kontrabasu; Pušnig juri flautom sa jednog na drugi kraj tonskog opsega instrumenta i nazad, Zulfikarpašić loži energiju latina i fanka prepletom monofonih sola, terci, oktava i akorda; Kegvin strpljivo čeka kadencu da ukuva još malo ritmičkih zavrzlama dok ansambl uranja u fejdaut. Finalni aplauz.  

Ovaj album je nova potvrda velikog autorskog talenta Vasilića i Zulfikarpašića. U današnjem džezu nailazimo na stotine fantastičnih svirača, koji sviraju uzbuljivu muziku sa vrhunskim bendovima, ali nema puno primera da ćete se sutradan posle preslušavanja albuma ili posete koncertima probuditi mumlajući u sebi melodije koje ste čuli. To je ona retka veština koju poseduju samo najveći: da vas teme i motivi, bas linije i spletovi harmonija opsednu u celosti; učinivši da postanete neraskidiv deo njihove muzičke fantazije.      

Kontekst koncerta otvara četvorici umetnika prostor za opuštenije improvizovanje, ispunjeno strašću i snagom njihovih individualnih potencijala. No, ta sloboda nikada ne znači preterivanje u bilo čemu: emocija je obrnuto proporcionalna količini isporučene muzike, uzdižući se na titrajima pojedinačnih tonova, a raspaljuje je i tišina, kao što je Majls jednom lepo zapovedio. Posebnu vrlinu čini zvuk: audiofilski kvalitet snimka, miksa i mastera doprinosi da se, slušajući album, zaista osećate kao na koncertu ispred ansambla, što je obeležje svih skorijih ostvarenja Nenada Vasilića. 

Vojislav Pantić  

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 7. aprila 2018.