Tales From The Past

Vrlo je verovatno da sam Uglješu Novakovića prvi put slušao 19. oktobra 2009. godine, u saksofonskoj sekciji Soul Connection Big Banda. Prilika je bila dvostruko svečarska: Gojković je slavio sedamdeset osmi rođendan predstavljajući orkestarske aranžmane dela svog opusa inspirisanog muzikom Balkana, a Dom omladine Beograda je, povodom 45. rođendana kuće, privremeno otvorio vrata Dansing dvorane u renoviranju, koja će, zahvaljujući donaciji američkog naroda, uskoro biti nazvana Amerikana. Bližio se i jubilarni 25. Beogradski džez festival: uzbuđenje više, da manje obratite pažnju šta se sve dešava ispred vas. 

Usput, prvi levo (baš kakav je naziv jedne od numera albuma Tales from the Past o kome ovde pričamo, što je simpatična slučajnost!) pored Novakovića bio je Ukrajinac Maks Kočetov u ulozi prvog alta: čak i ako su Gojković i Toni Lakatoš otvarali neki prostor ostalim duvačima, Maksova narastajuća zvezda na srpskom tlu previše je blistala da bi bilo ko drugi bio primećen. No, teško da bi stari lisac Gojković mogao da pogreši u izboru saradnika, čak i za „sporedne uloge“. Tako se Uglješa Novaković zadesio na snimanju svog prvog džez albuma u 27. godini života – baš u istoj godini u kojoj je Duško nastupio na Njuportu u International Youth Bandu, u društvu mlađanih Alberta Mangelsorfa, Džordža Grunca i Gabora Saboa, dok je pažnja publike zapravo bila okrenuta ka promociji novog Majlsovog seksteta koji će uskoro snimiti Kind of Blue. 

Četiri godine kasnije, sada sa diplomom magistra umetnosti stečenom na Džez akademiji u Gracu, iskustvom iz džez orkestara hrvatske i srpske radio-televizije, kao i značajnim brojem saradnji ostvarenih na pop sceni, Novaković je prelomio da javnosti izloži svoj autorski rad u domenu džeza. Imao je odličan kvintet sa hrvatskim kolegama, planirao je da ga predstavi u rodnom gradu i zakazao snimanje albuma za april 2013, ali ni do svirke, niti do snimanja nije došlo...

Umesto u Beogradu, radovali su mu se na prekookeanskom kruzeru Holland America Line, što mu dođe kao ono kada Bane Bumbar „postaje čovek“. Dok u kilometraži nemaš bar malo lakih nota za pijane turiste, teško će se u punom svetlu razviti i kreativni potencijal! Po povratku Novaković dobija posao u muzičkoj školi u Vršcu, češće se pojavljuje u džez klubovima i počinje da aranžira za Big bend RTS. Kada je lane predstavio četiri autorske numere na festivalu SAXperience u pratnji sledeće generacije srpskih džez klinaca, jasno nam je bilo da je čorba skuvana, spremna da se njome slastimo! 

Sredinom septembra ove godine, Uglješin alt saksofon zaparao je slabašne membrane mog laptopa onako kako je verovatno neki Parkerov solo polovinom prošlog veka cepao američke tranzistore – stari majstori tona kažu: „ako ne deluje tako, neće valjati ni na velikim uređajima“. Uživajući u još jednoj potvrdi snage novog srpskog džez talasa, nisam mogao mirno da dočekam da čujem finalni master, u svoj njegovoj snazi i sa debelih drvenih kutija „pravih“ zvučnika. Konačno pred nama, debi album Uglješe Novakovića Tales from the Past izlazi ovih dana za diskografsku kuću Metropolis Jazz. Snimljen je u formatu kvinteta koji, osim Uglješe, čine Andreja Hristić (1988, klavir), Andreja Stanković (1990, gitara), Miloš Čolović (1998, bas) i Miloš Grbatinić (1994, bubnjevi). Izdanje sadrži osam Novakovićevih numera, u ukupnom trajanju od 67 minuta. 

Fleš činele i četiri takta kuvanja klavirskog trija uvode nas u Priče iz prošlosti pre nego što alt saksofon i gitara unisono ne izlože prvu temu „Something About Her“. Potom pratnja postaje ležernija, ostavljajući solistima (Stanković, Novaković, Hristić) da lagano podignu energiju sadržajem odsviranih tonova. Momcima se ne žuri da brzo izgore. 

„Moment Is Gone“ ima karakter ogledala: Novaković najpre sam donosi sasvim mirnu lirsku temu, tenzija se diže uz podršku Stankovića, a onda ista trojica solista iz prve numere sviraju nad naglašeno razigranijim ritmom Čolovića i Grbatinića. U kadenci se ritmički naglasci udvostručuju kao snažni vetar za još jedan efektan složni napad saksofona i gitare. 

Tema „Nerve Blast“ je ono što joj ime kaže: slom nerava u užurbanim tonovima koji zategnu tenziju do kraja, najpre Novaković sam, zatim u unisu sa Stankovićem, da bi im se na četvrtom ponavljanju teme priključio i Hristić. Solo ide u čistom svingu, sa modernim harmonijama ispod vatrene altističke vožnje u parkerovskom maniru. Sa jednom nogom u eri bibapa, a drugom u novom dobu, Novaković pokazuje i odakle je pošao i gde želi da se smesti. Čolovićevo smirivanje na kontrabasu zapravo je privremeno, pre nego što svoje lomove ne pokaže i Hristić, a onda svi izvezu još četiri mahnita okreta teme. 

Polovina albuma je pravo mesto za na baladu „I Still Dream 'bout You“. To je i najbolji momenat da procenimo Uglješin talenat: melodija odmah ostaje u mislima i tera vas da pokušate da je pevate u sebi kad je ponovo slušate, što je redak kvalitet. Alt je nežan, ali vrcav i sveprisutan – da odgovori i kontrabasu i gitari, i potom u čistoj lepoti vrati glavnu melodiju. 

Iz tog nestabilnog mira budi nas „First to the Left“, pravi tour-de-force rasviranog saksofoniste u postkoltrejnovskom žaru: gitare ovde nema da bi više vuklo na Koltrejnov klasični kvartet, što je pravi izazov za Hristića da napadne crno-bele dirke tajnerovskom oštrinom. Jednostavan rif daje priliku i Grbatiniću da raspali ritam preko njega, čekajući koncerte da se još više razmahne. 

„Finner Blurge“ je najkompleksnija numera na albumu, sa čestim skokovima u ritmu, razmenama ambijenata, usponima i smirivanjima pritiska, vatrom saksofona i vodom gitare koja ga gasi, samo da bi ga još žešće raspalila. U finalnom delu Novaković i Stanković igraju se Brekera i Metinija: ostajući na pozicijama vatre i vode, razmenjuju strast i nirvanu kao dva pola iste emocije.  

I opet na svetlo, sa lepršavim altom iznad prijatnih harmonija i pokretljivog poliritma „My Bundle of Joy (Her Cosmic Eyes)“. Novaković je ovde slikar lake ruke impresionista, na čijem se platnu prelamaju prijatne boje plave i žute, vrtovi i balerine, ozvučavajući svetlost tih očiju baš onoliko koliko su mu radosti učinile. 

Na mestu gde bi trebalo da bude bis čućemo još malo o njoj, kao zatvaranje kruga. Dok mi se u glavi vrte Geret, Breker i Poter, ili Metini, Rodžers i Rozenvinkl, ili Meldau, Kalderaco i Kirklend, ipak su to samo trivijalne asocijacije na one koje su mladi muzičari svakako slušali dok su gradili svoje ličnosti. Izvan toga, njihova visoka ekspertiza unutar žanra, nadahnuće u solo deonicama i jednostavno izražavanje kosmičkog sjaja muzike čini Priče iz prošlosti kolekcijom autentične, neodoljive vrednosti.  

Vojislav Pantić 

Objavljeno u Kulturnom dodatku POLITIKE, 23. decembra 2017.